Šta je osteopatija?

Telo nam šalje signale

Sve češća ukočenost leđa, vrata, ramena, hronični umor i drugi simptomi, znak su poruke našeg tela da smo negde nešto „pogrešili“. Osim klasičnih fizičkih trauma, kao što su nezgodni iznenadni pokreti, incidenti, pad u određenom položaju i mestu i slično, nepravilno držanje tela odnosno posturalni disbalans, svakako je razlog i stil života — stres koji se akumulira svakodnevno baš u predelu vrata, pre svega na prelazu između torakalnog i vratnog segmenta.

Takođe na ove disfunkcije i bolove mogu uticati i problemi nekog od unutrašnjih organa; ako imamo situaciju bolova u leđima, primarni problem može biti poremećena funkcionalnost želuca, koja se odražava na torakalnom nivou kičme, ili pak bubrega i debelog creva koji može biti uzrok bolova lumbalne kičme, ili pak bešike i problema sa ciklusom kod žena.

Takođe problem prostate kod muškaraca, kao i disbalans u karlici — ovo su neki od elemenata koji mogu uticati na bolove u leđima, vratu ili ramenu.

Koliko loše životne navike utiču na ove zdravstvene tegobe?

Utiču itekako; pre svega posturalni stres, odnosno loše držanje, previše sedeći položaj, emocionalni stresovi, komplikovani i nerešeni psiho-emocionalni konflikti, sekiracije, nepravilna ishrana, nepravilno disanje — sve ono što zaista urušava zdravlje vremenom, i ne samo za bolove u leđima ili uopšte osteo-mišićnog sistema već i šire.

Šta je osteopatija?

Nameštanje kičme — kad se govori o osteopatiji, prva je asocijacija baš upravo ta, ali i drugih zglobova, ramena, karlice, kuka, kolena itd., odnosno oslobađanja priklještenih živaca, gde tako dolazi do poboljšanja cirkulacije krvi i limfe i ponovnog uspostavljanja ravnoteže u organizmu, i ne samo u fizikalnom smislu.

Poslednjih godina je sve popularnija u čitavoj Evropi, a decenijama unazad i u SAD, Kanadi i Australiji, gde je priznata kao zdravstvena grana ili specijalizacija. Nastala je sredinom 19. veka u SAD-u. Osnovao ju je dr. Andrew Taylor Still, lekar opšte prakse, čiji je cilj bio lečenje obolelih bez lekova i hirurških metoda.

Osteopatija je posebna zdravstvena grana, precizno regulisana i definisana, i ne studira se u sklopu medicinskog fakulteta. Reč osteopatija dolazi od grčkog osteo – kost i pathia – patnja. Osteopatija je opširan manualni, dijagnostički i terapeutski postupak, koji se primenjuje sa svrhom da omogući lečenje kada se oštećenja osteo-mišićnog odnosno artikularnih anatomskih sistema dijagnoziraju i koriguju.

Ovde govorimo o strukturalnoj osteopatiji, ali je ona mnogo više od toga, jer koriguje i unutrašnje izmeštene organe (visceralna osteopatija), te ritam cefalo-rahidijalne ili cefalo-spinalne tečnosti (likvor) koja kruži po membranama u kranijalnom delu (u glavi), ili po ostalim tkivima organizma (cranio-sacral therapy ili kranijalna osteopatija).

To su tri osnovne oblasti — fizikalna, visceralna i kranijalna — kojima se osteopatija bavi, ali sa potpuno različitim pristupom, dijagnozom i terapeutskim tehnikama.

Kako i koliko nam u rešavanju zdravstvenih tegoba može pomoći osteopatija?

Osteopatija pomaže dosta u smislu što uzima u obzir sve one navedene komponente pogoršanja zdravlja. To zapravo vrši distinkciju osteopatije od ostalih medicinskih tehnika.

I u tome i jeste zapravo filozofija osteopatske medicine — tražiti uzrok neke disfunkcije i bolesti i edukovati pacijente o značaju vežbi, opuštanja i zdrave ishrane. Znači, pomoći pacijentu da se oslobodi bolova i loše pokretljivosti u nekom od zglobova, ali i tražiti uzroke koji su doveli do takvog zdravstvenog stanja, te se koncentrisati u tom smeru kako se disfunkcije i problemi ne bi ponavljali.

Takođe i skoro kompletna anamneza svih ostalih problema i smetnji, ne samo u fizičkom već i psiho-emocionalnom i psihosomatskom smislu. Osteopatija je posebna zdravstvena grana, precizno regulisana i definisana, i ne studira se u sklopu medicinskog fakulteta.

Na koji način deluje osteopatija?

Osteopatija deluje putem ručne metode kojom osteopata utvrđuje izvor tenzija i blokada u telu, a koje mogu uzrokovati bol, oslabljenu cirkulaciju, ograničenu i otežanu pokretljivost ili neke druge telesne disfunkcije.

Nakon toga, primenjujući odgovarajuću tehniku, osteopata oslobađa tenzije u tkivu čime se poboljšava cirkulacija i pokretljivost nekih disfunkcionalnih komponenti osteo-mišićnog sistema i čitavog organizma.

Zdravlje je prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije (WHO) stanje potpunog fizičkog, mentalnog, duševnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i iznemoglosti. Zbog toga u evropskim zemljama kod osteopate odlaze i pacijenti prevencije radi.

Koje su prednosti osteopatije u odnosu na druge metode lečenja?

Ono što zapravo vrši distinkciju osteopatije od ostalih medicinskih tehnika je činjenica da je ona najkompletnija integrativna medicina, bilo u dijagnostičkom bilo u terapeutskom smislu. Kad govorimo o ovim terminima, ne mislim na razne laboratorijske i druge nalaze, kao ni na lekove ili hirurške zahvate. O tome će brinuti lekari specijalisti, jer i sam osteopat će tražiti od pacijenta da ponese sve svoje nalaze. Ali hoću da podsetim da je osteopatija pre svega manualna medicina, te testovima i palpacijom terapeut utvrđuje probleme na zglobovima, mišićima, mobilnost i motilitet unutrašnjih organa, kako bi shvatio uzrok bolova koje pacijent ima, a koji ne moraju biti tamo gde on oseća te bolove.

Ako se osvrnemo na koncepciju istočnjačke medicine, donekle modifikovane u zapadnom svetu, da je sinonim dobrog zdravlja zapravo balans takozvanog „trougla zdravlja“, shvatićemo da se osteopatija bazira na takvim principima. Naime, ako su komponente tog „trougla“ fizička, biohemijska i psiho-emocionalna, onda imamo sve elemente da sagledamo jednog pacijenta kao posebnu svojstvenu osobu u njenoj integralnosti.

Objasnićemo šta to znači: fizička komponenta su zapravo sve problematicke osteo-mišićnog sistema i unutrašnjih organa, takozvane somatske disfunkcije. Biohemijska komponenta se odnosi pre svega na ishranu, odnosno pravilnu i adekvatnu ishranu, dok je psiho-emocionalna, kao što i sama reč kaže, vezana za sve ono što nam se dešavalo od najranijeg detinjstva pa nadalje i naše emocionalne reakcije na te događaje. Ovo je najteža komponenta „trougla zdravlja“ i za dijagnostiku a posebno za terapije, zato što zahteva kompletnu saradnju pacijenta s terapeutom, njegovo poverenje i otvorenost.

Bol duše će sigurno prouzrokovati i bolove u nekom delu tela, počev od naše „najslabije tačke“ — na primer kičma, želudac, rame, jetra, i slično.

Osteopatija pedijatrijskog uzrasta

Svakako, sve je više terapeuta osteopata koji se specijalizuju za tzv. pedijatrijsku osteopatiju; čak štaviše, indikovana je za novorođenčad posle 4–6 meseci života radi „elaboracije“ post-partum traume, što važi i za majku.

Indikacije za primenu osteopatije kod dece su u zavisnosti od uzrasta, ali se pre svega odnose na funkcionalnost likvora, gastro-intestinalne probleme, poteškoće pri gutanju, nekontrolisani plač, povraćanje, nesanica, alergije, lagana deformacija kostiju lobanje, iskrivljenja vrata; takođe i problemi sa kičmom — skolioza, kuka, kolena i stopala, mucanje, poremećaji u ponašanju, vrtoglavice i glavobolje, itd.

Koja je razlika između osteopatije i hiropraktike?

Osteopatija je metoda koja je vremenski nastala pre kiropraktike i u kojoj počivaju njeni koreni. Iako obe metode pri tretmanu koriste manualnu tehniku i holistički pristup, ipak se razlikuju u određenim važnim elementima, a pre svega u tome što je osteopatija „kompletnija“ holistička integrativna medicina.

Kiropraktika pre svega tretira kostano-mišićni sistem i otklanjanje bolova i disfunkcija određenog segmenta, dok je osteopatija usmerena na organizam u celini, pronalazeći i odstranjujući uzroke koji su doveli do bolesti ili poteškoće, a ne samo tretirajući posledice.

Upravo zbog toga se često dešava da se osteopatijom leče i razne respiratorne, gastrointestinalne i druge bolesti i poteškoće koje naizgled nisu usko povezane s kostima i zglobovima, što ujedno predstavlja i temeljnu razliku između ove dve metode.

Svakako najbitnija razlika je u tome što osteopatija „namešta“ i izmeštene unutrašnje organe kao i traume kranijalnih disfunkcija (na glavi); u tom smislu je vrlo dobra cranio-sacral therapy, pogotovo kod dece u pedijatrijskoj osteopatiji, koja se bavi balansom tečnosti likvor.

Osteopatski pregled

Posebnost osteopatskog pregleda i tretmana je da će osteopat pogledati jednu osobu „od pete do glave“ bez obzira zbog kog bola je došao. Prilikom prve posete pacijent upoznaje osteopatu s razlozima dolaska, postojećim stanjem i celokupnom anamnezom koja predstavlja detaljne navode o bolesti, simptomima i vremenu trajanja problema.

Ukoliko se radi o bolnim stanjima, važan je što je moguće detaljniji opis bola, mesto na kojem se bol javlja, naznaka da li se bol širi i u kojim smerovima, u koje doba dana se javlja i sl. Navedene informacije važne su za određivanje dalje terapije.

Nakon toga sledi detaljan pregled tela, kako bi osteopata dobio opštu sliku stanja organizma i odredio prirodu i jačinu problema. Osteopatski tretman i pregled se uvek izvodi ručno, a tehnika koju osteopat primenjuje u konkretnom slučaju zavisi od delova tela koje je potrebno tretirati. Svi testovi su takođe vezani za manualnu medicinu radi određivanja tačne dijagnoze.

Strukturna osteopatija se primenjuje za tretiranje mišića, zglobova, ligamenata i kostiju; visceralna osteopatija namenjena je tretiranju unutrašnjih organa; dok se kraniosakralna osteopatija koristi pri tretiranju glave, kokcigealne kosti (trtice), raznih konfliktnih emocionalnih situacija koje su ostale „nerešene“.

Dužina trajanja osteopatskog tretmana: prvi pregled i terapija traju cirka 45–60 minuta, dok svaki sledeći i kontrola traju u proseku oko 30–40 minuta.

Kome se preporučuje osteopatija?

Preporučio bih je svim osobama koje imaju probleme ne samo sa zglobovima i mišićima već i sa unutrašnjim organima, sa opštim nezadovoljavajućim zdravstvenim stanjem, hroničnim umorom, osećajem nedovoljne životne energije, glavoboljama, nezadovoljavajućim relacijama i ponašanjem sa partnerom ili uopšte u porodičnim i društveno-socijalnim situacijama; naročito one osobe koje su posetile „sve“ terapeute i lekare, ali i dalje imaju nešto „nevidljivo“ što ih muči i ne daje im mogućnost potpunog opuštanja i normalnog življenja.